sport.ba @sport.ba
Priča jeste neverovatna, može da se desi svakome, naravno, ako imate talenta i ljude koji će vas gurati napred!
Retki će se setiti, ali igrač koji ima najduži staž u Realu, tačnije jedan od stranaca koji se najduže zadržao u klubu je Brazilac Marselo. On je više od deceniju u Realu, a njegova priča je neverovatna, pre svega zbog stvari koje je prošao.
Marselo je dete iz sirotinjskih četvrti Rija, vaspitavao ga je deda koji je istrajao u tome da unuk postane fudbaler i doživeo da ga ne samo vidi na "Marakani", već i da Marselo osvoji Ligu šampiona.
"Dedi dugujem sve, vozio mu je raspalom autu na treninge kao klinca, kada nismo imali benzin da putujemo prodao je kola, kako bi mi plaćao kartu za autobus. Posle je dobio neku 'Bubu' na ilegalnoj lutriji, šta smo sve prošli sa tim automobilom. Učinio je da se kao klinac osećam kao fudbaler", rekao je Marselo.
"Kada bih bio loš, sećam se tog smrada terena za mali fudbal gde je isticao otpad, mojih suza i kako me grli i ubeđuje da ne odustanem. Kada sam kao klinac otišao u Fluminenze, morao sam da ostanem tamo u kampu, jer nije imao novca da me vozi nazad kući", priseća se levi bek Reala.
"Hteo sam da odustanem, ali mi je rekao da to nije ono za šta se borimo, pa sam rešio da nastavim, iako nisam igrao. Kada sam debitovao za Flu, on je bio na tribinama Marakane i mislio sam da ne treba ništa više da učinim, da je misija završena", dodaje levi bek Reala.
Kaže da nije znao da postoji Liga šampiona.
"Ušao sam jednom u TV salu u kampu i igrači su gledali utakmicu, bilo je svetlo, igrali su Monako i Porto. Trava je bila baš zelena, rekli su mi da je to Liga šampiona, finale. Nisam imao pojma da to postoji, to gledaju bogati ljudi koji mogu da plate u Brazilu, mi sirotinja nemamo te programe na televiziji", smeje se danas.
U svojoj 16. je otišao u Real, na neverovatan način.
"Prišao mi je lik posle meča, nije imao nikakvu legitimaciju, pitao me da li bih igrao za Real. Ja sam odgovorio naravno i nasmejao se, bila je to naučna fantastika, čuo sam da me hoće CSKA iz Moskve, ali i da je tamo zima. Pričao mi je neko da bi mi najbolje bilo u Sevilji, ima mnogo Brazilaca", dodaje Marselo.
I onda, par nedelja kasnije, neki drugi tip me je presreo u hotelu, predstavio se kao menadžer, i rekao mi da se spakujem, mogu da povedem i devojku, da idem u Real.
"Pomislio sam da će me staviti u avion i odvesti negde u Sibir, ali zaista sam se našao u Realu. Stavili su papir, potpisao sam, moji nisu verovali kod kuće dok nisu videli na televiziji", objašnjava.
"Mislio sam da idem da se upoznam sa klubom, da nešto pregovaramo, ali su stavili papir i tu su bili novinari. I ja sam potpisao, šta možeš da izgubiš".
"Ušao sam u svlačionicu tamo su bili Kanavaro, Roberto Karlos, mnoge sam poznavao sa igrica koje smo igrali u kampu. Karlos, kome je trebalo da budem konkurent za mesto u timu mi je bio kao stariji brat, sećam se, zvao me je na prvi Božić u Madridu, to niko ne bi učinio. I ostali su bili sjajni, Kanavaro mi je objasnio da je on dobio 'Zlatnu loptu' i da verovatno zna da me pokrije ako odem u napad. 'Idi Marselito, zatvorićemo', imao je običaj da kaže. Sada mi to isto priča Kazemiro. Zbog njega, verujem da mogu da igram do 45. godine", objašnjava sa puno entuzijazma.
Deda je umro 2014. ali pre nego što je Marselo ušao protiv Reala u produžetku i dao gol, deda je video trijumf. Inače, tokom Marselove karijere je sekao sve izveštaje, napise i lepio u jednoj drvenoj brvnari, svom ličnom muzeju.
"Počeo sam da mu donosim stvari, i to ga je radovalo, voleo je novine, ne uramljene slike, imao je samo onu kada dižem pehar Lige šampiona".
I na kraju 11 godina posle?
"Pa sve je ovo neverovatno, ja, Marselito, sirotinja koja se i dalje seća smrada malog terena, ovde, jednom su hteli da me pošalju na pozajmicu kao klinca, odbio sam, jer sam bio svestan da se neću vratiti, a nisam hteo iz Reala. Posle mi se posrećilo da Roberto Karlos ode, pa sam im bio potreban, inače bi me oterali", završio je ovu neverovatnu priču jedan od najboljih levih bekova na svetu u ovoj deceniji.
