sport.ba @sport.ba
Srbija je oduvijek bila zemlja teniskih talenata i velikih šampiona.
Od Bobe Živojinovića, preko Monike Seleš do Ane Ivanović, Jelene Janković i najboljeg srpskog i svjetskog reketa Novaka Đokovića. I dok za pobrojana imena svi znamo za Nikolu Gnjatovića rijetko da je šira javnost čula. A radi se možda o najvećem teniskom talentu na ovim prostorima u posljednjih nekoliko decenija, o momku za kojeg je Srđan Đoković, Novakov otac, rekao da nije vidio veći talenat bijelog sporta.
To isto će vam ponoviti svako i danas na teniskim terenima Crvene zvezde, od ljudi koji sređuju terene do legendi kluba Gorana Bjelice i Bobe Vojinovića.
FOTO: ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA
A ovako je o sebi svojevremeno pričao Gnjatović.
- Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Sa mnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa, a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh - rekao je Gnjatović, a prenosi "Balkanspress.com".
Ipak, jedan porok mu je zauvijek uništio karijeru:
- Prvi put sam uzeo her.oin u 21. godini. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje dro.ga nosi sa sobom. Bivši igrače i kolege govore roditeljima dece koju treniram da sam bivši narkoman i da ne treba da decu daju meni da ih učim tenisu. A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao dro.gu niti bih ijednom detetu dao dro.gu, pre bih sebi ruku odsekao!
FOTO: YOUTUBE/JUTARNJI PROGRAM TV HAPPY / YOUTUBE
Nakon svega nije zaboravio kako se igra tenis, a talenat vrlo brzo prepozna.
- Tenis nisam zaboravio, umem da prepoznam talentovanog klinca i za razliku od devedeset posto trenera ukoliko vidim da mali ili mala nisu talentovani za tenis ja to roditeljima odmah kažem a ne lažem ih da im je dete ekstra potencijal ne bih li im uzeo što više para za treninge
Kako je sve počelo?
- Rođen sam u Beogradu, na Vračaru 1979. godine. Majka, otac i starija sestra bili u moja porodica koja je živela normalnim životom i u ljubavi i pažnji se nikada nije oskudevalo. Ispred naše zgrade nalazili su se fudbalski i teniski teren i ja sam bukvalno sa prozora svakoga dana gledao i fudbalere i tenisere i zavoleo ove sportove. Ipak, tenis mi je nekako ušao pod kožu i sa nepunih sedam godina upisali su me u teniski klub Košutnjak, kaže na početku svoje ispovijesti Nikola.
Bilo je dovoljno samo tri meseca da u malenom dječaku treneri prepoznaju ogromni potencijal.
- Dragan Šerer, moj prvi trener, predložio je da odem na turnir u Poreč i to je bio hrabar potez. Na iznenađenje svih ja sam taj turnir osvojio. U Poreču me je primetio čuveni trener Goran Bubanj i dovodi me u Partizan. U Partizanu postajem šampion države u uzrastu do deset godina, a iza mene su bila i takva imena poput Iva Karlovića i Ivana Ljubičića. Sve do osamnaeste godine bio sam prvak države u svim uzrastima. U to vreme sam na trenizima pobeđivao i Nenada Zimonjića, koji je tri godine stariji od mene. Međutim, kako su me u Partizanu prevarili za profesionalni ugovor ja napuštam klub i prelazim kod najvećeg rivala, u Zvezdu. Gotovo kao sina me je prihvatio direktor kluba Slobodan Vojinović i u Zvezdi ostvarujem najveće uspehe: bio sam prvak Jugoslavije do 18 godina u singlu i u dublu a to sam ostvario sa 16 godina, seniorski šampion države dva puta zaredom…
Kao kruna svega za Nikolu dolazi i igranje na najprestižnijem svjetskom teniskom turniru-Vimbldonu. Nažalost, već tada za junaka naše priče počinju, problemi, prvenstveno materijalne prirode.
FOTO: DAVE HUNT / EPA;
- Ispao sam odmah na startu oba puta, i 1996. i naredne 1997. godine, samo zato jer nisam finansija da bih mogao da se pripremam za travnatu podlogu. Ipak, i pored toga na Vimbldonu su svi primetili moj veliki talenat. Godine 1998. od strane Sportskog društva Crvena Zvezda izabran sam za sportistu godine i dobio sam sat na poklon. Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Samnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh - prisjeća se Gnjatović.
Ipak, sudbina je htjela drugačije. Poslije kratkotrajnog boravka i igranja u Barseloni dolazi 1999. godina i NATO bombardovanje. Nikola se vraća u Beograd ne sanjajući da će uskoro doživjeti sportski ali i životni sunovrat.
- Hteo sam da budem uz roditelje i svoj narod kad je najteže. U Barseloni se inače nisam snašao kako sam želeo, prvenstveno jer nisam pronašao odgovarajuće sponzore. U međuvremenu, do početka dvehiljdatih izgubio sam i puno poena na ATP listi. Postao sam sparing partner Jeleni Janković i potpisao sam ugovor sa kompanijom Head, sa kojom je ugovor imao i Goran Ivanišević. Dobijam ponudu od kluba Prohema iz Brčkog da budem trener i odlazim u Bosnu. Tamo sarađujem sa kolegom i prijateljem koji je bio zavisnik od opijata ali ja to tada nisam znao.
Nažalost, družeći se sa njim nisam izdržao i prvi put sam uzeo heroin sa 21. godinom. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom, ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bio sam ipak uporan i nisam hteo da dozvolim da me ta pošast pobedi. Kroz kliničko lečenje i terapije uspeo sam da se izborim i sada sam već tri godine potpuno čist. Tenis nisam zaboravio, ali me boli što su pojedini prijatelji i kolege izgleda zaboravili mene, sa tugom u glasu kaže Nikola.
