sport.ba @sport.ba
Gdje je, šta radi Dejan Osmanović? Mnogi se to zapitaju u fudbalskim podsjećanjima na period 1990-ih i 2000-ih kada je Kalea harao terenima u tadašnjoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, zatim i samostalnoj Srbiji, čak i kada je zagazio u petu deceniju!
O kakvoj se legendi radi, dovoljno svedoči podatak da je dao trocifren broj golova u domaćem prvenstvu, a da nije igrao za Crvenu zvezdu ili Partizan, čiji je dres sanjao od malih nogu.
Od debija za Hajduk u prvenstvu 1996. kada je dao gol Partizanovom Damjancu (1:2), pa sve do 2008. kada je matirao Radišu Ilića za pobjedu Banata nad OFK Beogradom (4:2), Osmanović je postigao 101 pogodak i svoje ime upisao u vječnost.
Kalea je svojevremeno za gol zarađivao bonus od 1.000 maraka, ali je i godinu i po dana po završetku igrače karijere vozio na relaciji Vranje - Njemačka, pa se sada kaje samo zbog jedne stvari, što stečeno nije bolje sačuvao. Uz to, neostvarene želje su mu zvanični nastup u reprezentaciji i da zaigra za voljeni Partizan.
- Ja sam partizanovac i moj debi je bio na stadionu JNA. To je moj klub navijački i tada sam dao prvi gol u Prvoj ligi na debiju. Sjećat ću se toga cijelog života, iako smo izgubili sa 2:1. Poslije toga je sve išlo bolje, taj gol mi je dao veliko samopouzdanje za dalje. I generalno, pošto sam partizanovac, najradije se sjećam onih utakmica sa Zvezdom. Zanimljiva je anegdota sa Stevom Glogovcem iz Zvezde. Kad je bio u Kuli i zamolio me prije utakmice: „Deki, molim te, danas lagano, dolaze Turci da me gledaju“. To je jedna od nezaboravnih anegdota, nisam ga baš ispoštovao na toj utakmici.
Objasnio je i koliku je premiju imao kada postigne gol.
- Imao sam 1.000 maraka imao po golu. Ovi moji drugari su me zezali iz drugih klubova, štoperi, jedan dođe i kaže mi: “pustiću te da daš gol, znam da imaš dobru premiju.
Danas živi u Vranju, a ima čega da se sjeti u karijeri dugoj više od 20 godina
- Trenutno sam nazaposlen. Normalno, u fudbalu sam. Tu sam u Dinamu, pomažem kada imam vremena, dođem malo, popričamo. Za mjesec-dva ćemo da vidimo, možda se i priključim klubu - počeo je za Telegraf priču Kalea, koji je čak i u 40. godini igrao fudbal u zanimljivim uslovima - nije bilo potrebe da trenira, samo da dijeli lopte i izvodi prekide.
- Bilo je to pre 6-7 godina, kada sam završavao karijeru. Bilo je to u Lebanu. Nisam trenirao samo dođeš na utakmicu. Nije bilo loše, bilo je golova - kroz smijeh će Osmanović, koji je po ocu dobio nadimak Kalea i zavolio fudbal.
- To je porodično ovde u Vranju. Mislim da 90 odsto Vranjanaca ovde ima svoj nadimak, i ja sam ga od oca nasledio. Moj ćale je isto bio fudbaler, time se bavio. Ja sam kao klinac išao s njim i zavolio sam loptu. Znao sam da ću fudbalom da se bavim cijelog života.
U jednom dijelu karijeri odlazi u Španiju...
- Nisam imao sreće oko tog prvog transfera. Bilo je bombardovanje, nismo trenirali dva mjeseca, jednom dvaput izađes na teren, nije to to. Otišao sam nespreman tamo, već je bilo počelo prvenstvo i možda tu malo nisam imao sreće. Bio sam sa Čermeljem i Goranom Bogdanovićem i oni su mi se našli. Te godine baš nisam imao sreće. Na 12 utakmica dao sam 16 golova i mislim da bih u toj proljetnoj polusezoni dao bar još 7-8 komada. I generalno, bila je žestoka borba za najboljeg napadača, tu su bili Divić iz OFK Beograda, zatim Mihajlo Pjanović iz Zvezde...
Sport.ba/Blic
