sport.ba @sport.ba
Paolo di Canio itekako je osebujan lik na fudbalskom nebu. Nekad vrsni napadač s kraja devedesetih i početak 2000-ih godina privlačio je izuzetnu pažnju, kako igrama tako i samim ponašanjem. Na terenu, ali i van njega.
Politički stavovi ovog Italijana bili su itekako upitni, bio je ljubimac "Olimpica", tačnije plavog dijela Rima, a veliki trag ostavio je i na Otoku.
Njegova pojava na terenu bila je sve samo ne tradicionalna, a njegovo ponašanje je često prelazilo granice prgavosti. Međutim, naredna priča pokazuje koliko je bio lojalan onima koji su mu u životu itekako značili.
"Prvo sam mislio da je to šala, da je jedan moj prijatelj iz Italije. Stomak mi se prevrnuo jer onda pomislite da ste potcijenili sebe, da ste veći nego što ste mislili. Man United vas zove, pokušava da vas ubijedi da dođete. U tih nekoliko minuta se osjećate velikim i snažnim. Bilo mi je čudno kada sam rekao 'ne' sir Alexu. Rekao sam 'hiljadu puta hvala, ali ne mogu. Čekičari su porodica koja me je podigla u najgorem trenutku u životu. Ja sam kapiten, ne mogu'. Uzvratio mi je: 'Paolo, poštujem ovo, volim ljude koji razmišljaju na ovakav način. Ti si čovjek kakav sam mislio da jesi'", otkrio je poslije Di Canio.
U to doba Crveni đavoli su bili strah i trepet u Engleskoj (sedam od devet titula osvojeno), ali i u cijeloj Evropi. Kontraverzni Italijan pak tvrdi da nimalo ne žali zbog takve odluke.
"Na kraju sam ostao u Londonu i ne žalim zbog toga, bez obzira što je Alexov tim bio najbolji, osvajao Ligu prvaka i domaće titule. Nikada ne bih zamijenio titutlu za te četiri i po godine koliko sam nosio dres londonskog kluba", zaključio je.
