Fudbalska priča Saše Ćurčića nije rijaliti, srpski Gaza je trajao kratko međutim svedok je vremena u kome si marginu mogao da zameniš za šansu. Da li je priliku iskoristio? Zavisi da li pričamo o fudbalu ili životu, pišee Sportske.net.
Saša Ćurčić nije zaslužio da ga pamte po ogavnim rijalitijima, to je samo presuda i kazna, gašenje reflektora koje kod većine fudbalera zvuči kao okretanje ključa sa spoljne strane.
Svako je, jasno, gospodar sopstvenih izbora ili rob svojih limita, ali ovo je priča o fudbalu, ono što je Đanija posle zadesilo je klasično cipelarenje od strane javnosti, makar se neko dobrovoljno podmetao pod đonove.
Kakav je igrač bio Saša Ćurčić?
Razbarušen, taktički neukrotiv, takav kroj nikada neće ponuditi savršeno odelo. A opet, šablon u fudbalu nije dobitna karta, Rusi i svi ti što su fudbal probali da marširaju, su to najbolje osetili.
Tamo negde, početkom devedesetih, autsajder Ćurčić se, preko beogradskog prigrada, onih zona gde igraju ogorčeni veterani i talentovani klinci, dokopao "Karaburme", odigrao sezonu ili dve tako da ga je Ivica Osim pozvao da debituje za reprezentaciju protiv Brazila.
Jugoslavija je umirala, rodio se Đani. "Švabo", taj neprikosnoveni autoritet balkanskog fudbala (nemojte da vas zamajavaju neuki, Jugoslavija boljeg trenera nije nikad videla) je odbacio svoju nauku, matematiku zarad marginalca. U nekoj jednačini Đani nikada nije rešenje, uvek nepoznata, piše Sportske.net.
Svejedno, Osim je video ono što većina nije, sirovi talenat. Tada je njegova reč u Partizanu bila važnija od pravila službe što su im generali nametali decenijama, pa je Ćurčić stigao u Humsku sa onim koferom problema koji uvek nekako vuče sa sobom. Đani je bio ikona devedesetih, bolno iskren i nesocijalizovan. Pričalo se da je prodao nameštaj iz stana koji je iznajmio Partizan, a slike iz tih godina, džemper i trenerka, garnirane Air Maxom i danas služe za uveseljavanje omladine na netu.
Ili, možda, više nije tako, naslućujem da bi Đani ponovo mogao da bude modna ikona.
Osim što je zabavljao medije, igrao je fudbal i to surovo dobro. Podsećao je na one ljude što uzmu loptu i unesu je u gol, u inat trenerima smaračima sa tablom i željom da budu stratezi poput Kutuzova. Sećam se jednog derbija, mislim da je bio stoti, sa Đanijem Partizan je plesao, kada se umorio i izašao, to nije bio isti tim, Zvezda je okrenula tu "okruglu" utakmicu.
Postalo je jasno da je prerastao zemlju, bilo kada govorimo o kvalitetu lige, bilo količini ludila koje nas je učinilo istim takvima. Preselio se u Bolton, igrom slučaja, prvi meč koji je odigrao bilo je jednom smutnog oktobarskog ponedeljka uveče protiv Arsenala, tima u kome bi trebalo sada da trenira mlađe kategorije. Đani je igrao kao u transu, "Troteri" su dobili sa 1:0, par nedelja kasnije dao je gol Lesteru u kupu, a onda i Čelsiju na "Stamford Bridžu".
U to vreme Engleska je bila egzotika, zarobljena između tradicije i shvatanja da će ih pozivanje na nju odvesti u prosečnost.
Razlika između Serije A i PL bila je recimo odnos između Sikstinske kapele i blejanja na londonskim trgovima. Manje potrošiš, ali umetnost je u Rimu.
Drugim rečima, Premijeršip je bio rođen za slobodne fudbalske ljude, nenaviknute na okove, poput Đanija. On je za kratko vreme koje je uspeo da se posveti fudbalu zaradio "napredovanje u službi", otišao je u Vilu. U Birmingemu su platili gotovo tri puta više nego što je Bolton keširao Partizanu. Taj transfer je završio u onoj galeriji kojom popunjavate top liste, jedan je od najgorih u istoriji. Za fudbalera, ne toliko klub, Vila je izgubila tri miliona za dve godine kada ga je prodala Kristal Palasu.
"Moja najveća greška u životu", ponavljao je Đani godina posle toga.
U stvari Ćurčić nikada i nigde nije igrao tako dobro kao u Boltonu, tada je još mislio na fudbal. Posle su došle žurke u dabl-deker autobusu koji je kupio u tu svrhu, i sve ono ostalo, što je "no-no" kada treba zarađivati novac znojem. Ako pitate engleske tabloide, uvek je bio u timu kola, ali te priče nisu za ove strane.
Probao je posle u MLS, pa u Škotskoj, čini mi se da se vratio i u Obilić, završio je tamo negde početkom veka, pre tridesete.
Čovek kome je mesto u Engleskoj, gde se sve može, kad ste dobri u onome čime se bavite, ali i vredite koliko poslednja utakmica, vratio se na ostrvo, jureći za onim poslednjim komadićima nečega što je ostalo iz ludih devedesetih, koje je Ćurčić živeo od Beograda preko Midlendsa do Londona, i dalje.
O tom dalje neću, nekad mu je najveći problem bio da se privikne na vožnju levom stranom, posle je sve ostalo bilo levo. Ta fraza, da živiš punim plućima mi je uvek delovala sumanuto, jer rezervni par za disanje nemaš, nisu to trkačke gume.
Ljudi, ne Orci, iz tog vremena kada je fudbal u ovoj zemlji nešto značio, često, kada se pomene Gaza pomisle i na Đanija.Veći kompliment nikada neće dobiti.
sport.ba @sport.ba
Postalo je jasno da je prerastao zemlju, bilo kada govorimo o kvalitetu lige, bilo količini ludila koje nas je učinilo istim takvima. Preselio se u Bolton, igrom slučaja, prvi meč koji je odigrao bilo je jednom smutnog oktobarskog ponedeljka uveče protiv Arsenala, tima u kome bi trebalo sada da trenira mlađe kategorije. Đani je igrao kao u transu, "Troteri" su dobili sa 1:0, par nedelja kasnije dao je gol Lesteru u kupu, a onda i Čelsiju na "Stamford Bridžu".
U to vreme Engleska je bila egzotika, zarobljena između tradicije i shvatanja da će ih pozivanje na nju odvesti u prosečnost.
Razlika između Serije A i PL bila je recimo odnos između Sikstinske kapele i blejanja na londonskim trgovima. Manje potrošiš, ali umetnost je u Rimu.
Drugim rečima, Premijeršip je bio rođen za slobodne fudbalske ljude, nenaviknute na okove, poput Đanija. On je za kratko vreme koje je uspeo da se posveti fudbalu zaradio "napredovanje u službi", otišao je u Vilu. U Birmingemu su platili gotovo tri puta više nego što je Bolton keširao Partizanu. Taj transfer je završio u onoj galeriji kojom popunjavate top liste, jedan je od najgorih u istoriji. Za fudbalera, ne toliko klub, Vila je izgubila tri miliona za dve godine kada ga je prodala Kristal Palasu.
"Moja najveća greška u životu", ponavljao je Đani godina posle toga.
U stvari Ćurčić nikada i nigde nije igrao tako dobro kao u Boltonu, tada je još mislio na fudbal. Posle su došle žurke u dabl-deker autobusu koji je kupio u tu svrhu, i sve ono ostalo, što je "no-no" kada treba zarađivati novac znojem. Ako pitate engleske tabloide, uvek je bio u timu kola, ali te priče nisu za ove strane.
Probao je posle u MLS, pa u Škotskoj, čini mi se da se vratio i u Obilić, završio je tamo negde početkom veka, pre tridesete.
Čovek kome je mesto u Engleskoj, gde se sve može, kad ste dobri u onome čime se bavite, ali i vredite koliko poslednja utakmica, vratio se na ostrvo, jureći za onim poslednjim komadićima nečega što je ostalo iz ludih devedesetih, koje je Ćurčić živeo od Beograda preko Midlendsa do Londona, i dalje.
O tom dalje neću, nekad mu je najveći problem bio da se privikne na vožnju levom stranom, posle je sve ostalo bilo levo. Ta fraza, da živiš punim plućima mi je uvek delovala sumanuto, jer rezervni par za disanje nemaš, nisu to trkačke gume.
Ljudi, ne Orci, iz tog vremena kada je fudbal u ovoj zemlji nešto značio, često, kada se pomene Gaza pomisle i na Đanija.Veći kompliment nikada neće dobiti.
