Ne sam Safete!

Ko bi mogao bolje da vodi Barselonu nego onaj koji je bio umetnik s loptom, koji je bio ispred svog fudbalskog vremena, a svakako ispred vremena te nesrećne zemlje koju je voleo? Ko bi najbolje razumeo šmek, vic, ponekad sebičnost, ponekad ludost, od onog momka kojeg je Mladen Delić ovekovečio u zaleđenoj decembarskoj noći 1983? Garant se nešto izgubilo u prevodu tamo u Kataloniji. Neko, verovatno Leo Mesi, rekao je da novi trener Barselone treba da bude onaj tip kojeg zovu Tata, i svi su odmah pomislili na jednog čoveka. Pape, naravno. Dobro, ispostavilo se da je priča o dolasku Safeta Sušića na Kamp Nou bila u najboljem slučaju naduvana, u najgorem obična laž potekla iz svemoćnih menadžerskih krugova, ali dajem glavu, pionirsku maramu i sve sećanje na Saju Sarajliju da bi Pape bio bolji izbor za Mesija i društvo od ovog Tate, Herarda Martina, najboljeg drugara Marsela Bijelse... Priznajem, nije mi bilo svejedno kada sam pročitao vest da će selektor Bosne i Hercegovine, bez dileme trenutno najbolje balkanske reprezentacije, možda naslediti Tita Vilanovu. (I to bi bilo simbolično, jer je jedan drugi Tito obeležio život genija iz Zavidovića). Mi koji smo već zakoračili u četvrtu deceniju života – ili smo tu negde – osetimo se pomalo matori kada pričamo o Sušiću. Ali mnogo više (jugo)nostalgični, ma šta to kome značilo. A Safet je bio poslednja velika zvezda Jugoslavije. [anter] Pape, a ko drugi? Stvarno, ko bi mogao bolje da vodi Barselonu nego onaj koji je bio umetnik s loptom, koji je bio Ćavi pre Ćavija i Maradona uz rame Maradoni, koji je bio ispred svog fudbalskog vremena, a svakako ispred vremena te nesrećne zemlje koju je voleo i čiju je zlu sudbinu delio? Ko bi najbolje razumeo šmek, vic, ponekad sebičnost, ponekad ludost, od onog momka kojeg je Mladen Delić ovekovečio sa "Ne sam, Safete!" u zaleđenoj decembarskoj noći 1983? I bio je u pravu Safet, čak i ako je tada otvorio Bugarima kontru – jer kako bi mogao da misli da ne može sam, iz inata, bosanski tvrdoglavo, da ga uvali susedima sa istoka ako im je već te večeri na razrovanom Poljudu dao dva? [/anter] Za Piksija, Deja, Pančeva, Jarnija, za sve njih se već krajem osamdesetih znalo čiji su i odakle su, a Pape je nekako bio samo Jugosloven (kao da je to neka uvreda?) i njegova karijera trajala je taman koliko i Jugoslavija: ugasila se, što zbog godina, što zbog politike, tog leta 1990. kada je Ivković odbranio penal Maradoni i kada su Brnović i Hadžibegić, prokletnici, bili uplašeni od Goikočee i od pobede nad svetskim prvacima... Na tom meču protiv Argentine – jednom od onih sportskih događaja za koje uvek sa sigurnošću, u pola noći možete da se setite gde ste bili i s kim ste ga gledali – Sušića, već veterana u 35. godini života, zamenio je Dejo Savićević, koji će nešto kasnije promašiti Onu Šansu. A kada su Jugosloveni otišli u istoriju, Safet je znao da se krug zatvorio, da više nema šta da kaže, da su on i Ivica Osim, koji ga je pod stare dane vratio u nacionalni tim, otpevali "Hej, Sloveni" poslednji put. Opet ta simbolika: i počela je njegova vrtoglava karijera, na neki način, s Argentinom. Godine 1979. na Marakanu, na oproštajni meč Dragana Džajića u dresu sa šest baklji na srcu stigli su Argentinci, i tada takođe svetski prvaci. Jedna legenda rekla je zbogom u Beogradu, druga je definitivno rođena; davao je Sušić po dva-tri gola i Mađarima i Rumunima pre toga, ali tek kada je vladarima planete, sa 24 godine, ćušnuo tri komada i svet – a ne samo njegovo Sarajevo, čija je "sedmica" i ikona bio, ili Jugoslavija, čiju će "desetku" zadužiti – počeo je da posmatra širom otvorenih očiju. Naravno, od svojih pobeda smo vazda pravili još veće pobede i treba reći da u tom timu Argentine, koji smo deklasirali sa 4:2, nije bilo Kempesa, Ardiljesa ni drugih zvezda, i da možda Argentinci nisu mnogo ni zapinjali – na kraju krajeva, opraštao se veliki Džaja i ne bi bilo u redu da mu pokvare slavlje – ali Sušić je svakako igrao kao u transu. Taj drugi gol, kada je nanizao Gaučose kao na školskom igralištu, bio je anticipacija svega onoga što će raditi druga dva Argentinca: prvo kovrdžavi dečkić, te 1979. od svega 18 leta, po imenu Dijego Armando Maradona, potom i jedan koji će se roditi skoro deceniju kasnije i koji će opčiniti svet upravo u Barseloni... Mi smo to imali mnogo pre Južnoamerikanaca. Sušić je bio onaj igrač kojeg su svi klinci imitirali – a posebno oni koji su umeli da driblaju, pa bi često sa tom loptom izašli van kredom nacrtanog terena – i nismo ni obraćali pažnju na to koliko ima godina. Safet je igrao kao dečak i sve te godine u Pari Sen Žermenu, kojem je Sizik, kako su ga zvali, doneo prvu titulu prvaka i zanavek ga zadužio, na njega nisu ostavile traga. Bio je veliki i bio je naš, čak i ako posle čuvene Osme sednice nismo više imali pojma odakle su se to sada odjednom pojavili "njihovi" i "naši"... Kako će se Tata snaći u Barseloni, to će pokazati već prvi septembarski okršaji. Pape će, u to nema sumnje, strpljivo sačekati svoju šansu tamo u Brazilu, na verovatno najvećem fudbalskom događaju u istoriji. Naleteće, možda, opet na Argentince i još jednom će legenda biti rođena, i nedostajaće samo Mladen Delić, slava mu, da ovog puta vikne "Sam, Safete, sam"...