sport.ba @sport.ba
Iako je od raspada SFRJ prošlo mnogo vremena, skoro tri pune decenije, neke rane se opet otvaraju. Za jednu takvu se pobrinula legenda hrvatske košarke, Franjo Arapović.
On je "Večernjem listu" dao intervju u kome se dotakao odstranjivanja iz reprezentacije Jugoslavije, a tom prilikom je optužio srpskog trofejnog stručnjaka, tada selektora Dušana "Dudu" Ivkovića da ga je zvao - ustašom.
Povod za tekst objavljen ovog vikenda bila je godišnjica najveće utakmice košarkaške reprezentacije naših komšija, olimpijsko finale s američkim "timom snova" 1992. u Barseloni.
U desetom minutu borbe za zlato HRT-ov komentator Slavko Cvitković je, videvši da Arapović zakucava za vođstvo od 24:23, uzviknuo "Spusti se, Franjo!".
Osim na Cvitkovićevu reportersku, taj povik asocira i na Arapovićevu igračku karijeru.
– Gotovo da nema dana da mi to neko ne dobaci. Nekad me na račun toga ljudi i počaste kafom ili pićem. Tu smo utakmicu izgubili s 32 poena, s najmanjom razlikom od svih suparnika "tima snova" no mogli smo da igramo i mnogo bolje da se za sve nas, osim za Dražena Petrovića, Olimpijske igre nisu završile našom polufinalnom pobjedom nad Rusima. Koliko se sjećam, uoči finala nismo imali ni jedan trening.
S obzirom na to da Hrvatska nije imala izgleda da pobijedi najjaču košarkašku ekipu svih vremena (Džordan, Medžik, Bird, Pipen, Barkli, Juing, Robinson, Stokton, Meloun) to je bilo i logično.
– Selektor Petar Skansi nas je raspustio. Kazao je da imamo srebro i da idemo da se provedemo. Sjećam se da smo otišli u grad, da je Kukoč slavio rođenje sina.
Upitan da li je li Dražen zaista govorio da i u toj utakmici može da se pobijedi, Arpović je rekao:
– Dražen, Stojko (Vranković), Dino (Rađa) i ja bili smo cimeri u Olimpijskom selu, u jednom stanu sa četiri sobe, i Dražen nam je ozbiljno govorio da mi s njima možemo ravnopravno da igramo. No, Skansi je ljudski reagovao, bio je to lijep gest kada je, neopterećen konačnom razlikom, odlučio u finalu svima da priliku, da svi imaju neko sjećanje na taj događaj, i ja sam mu na tome čestitao.
Prisjetio se nedugo zatim Arapović i događaja koji se desio šest godina ranije, nikad zaboravljeni poraz reprezentacije SFRJ u polufinalu Mundobasketa od SSSR-a.
– Sjećam se da smo prije te utakmice s legendarnim Brazilcem Oskarom Šmitom razgovarali kako ćemo se vidjeti u finalu, a na kraju smo s Brazilom igrali za treće mesto. Samo 54 sekunde prije kraja imali smo čak devet koševa prednosti, no Divac je tada na centru izgubio loptu, nakon čega su Rusi s tri uzastopne trojke izjednačili te na kraju i pobijedili. Bili smo previše sigurni da je sve već gotovo. Sami smo pali, sami smo se ubili. U košarci se događaju takve stvari, kao što se dogodila Kecmanova trojka u Areni Zagreb, pa Đorđevićeva na Evropskom prvenstvu 1997., pa poraz nakon +19 u 27. minutu na EP u Turskoj. Nažalost, često se to događalo baš nama.
Arapović je bio i u sastavu reprezentacije SFRJ koja je igrala u finalu Olimpijskih igara 1988. u Seulu, što je bila tema kada je prvi put optužio "Dudu":
– To finale izgubili smo zahvaljujući selektoru Dušanu Ivkoviću koji je na +12 pokazivao ruskom kolegi Gomeljskom da je zlato naše, no potom nas je Sabonis raznio. S obzirom na to da sam imao iskustvo igranja protiv Sabonisa, kazao sam Ivkoviću da ćemo izgubiti ako me ne uvede u igru, no nije to učinio. Inače, čudim se kako sam uopšte išao u Seul jer sam na pripremama na Rogli pokrenuo debatu koja se zaoštrila. Bili su tada s nama onde i bokseri, a ja sam rekao da se jedini među njima zna ponašati Damir Škaro, i to zato što je iz Zagreba, na šta su Beograđani i ostali reagovali. Kada sam pak rekao da će za sljedeće Olimpijske igre svaka republika SFRJ imati svoju valutu, sručilo se drvlje i kamenje po meni.
Sljedeće veliko takmičenje bilo je prvenstvo Evrope u Zagrebu 1989. koje Arapović nije dočekao u dresu reprezentacije, koja je protutnjala tim nadmetanje:
– Kad smo se vraćali s priprema iz Bora, noću smo stigii u jedan beogradski hotel, u kojem smo na recepciji dobili upitnik na ćirilici koji smo trebali ispuniti, a ja sam tražio da mi ga daju na latinici ili na engleskom. Stojko me povukao za ruku da šutim, no iz inata nisam poslušao ni njega ni Dražena. Recepcionar me pitao za ime oca, ja sam mu rekao Jovo, a zove se Pavo. Zatim me pitao ime majke, rekao sam mu Jovanka, a mama mi je zapravo Ana. Nakon pet minuta bio je sastanak u mojoj sobi i Ivković me je poslao kući u Zagreb. Nazvao sam tada prijatelja, fudbalera Čavu Dimitrijevića koji me odvezao na aerodrom i tako sam završio reprezentativnu karijeru u bivšoj SFRJ.
Ali je zato uz sportsku započeo i političku karijeru.
– Ivković je jednom prilikom u reprezentaciji kazao: “Što će nam, bre, taj ustaša”. Očigledno su saznali da sam se i politički aktivirao. Bio sam na osnivačkoj skupštini HDZ-a u baraci na Jarunu.
Četrnaest godina kasnije, postao je i poslanik.
– Bilo je to u vrijeme kada je u Saboru bilo najviše sportista. Bili su tamo i Mirko Filipović i Perica Bukić i Lino Červar i Danira Nakić Bilić i Biserka Perman, zaključio je Franjo Arapović.
