Mihael Šumaher je rizik prihvatio kao zanimanje. Ceo život je bio suočen sa opasnosću. Na pistama Formule 1, na trkama biciklom, vožnjom brzih kartinga, skokovima sa padobranom, paralelnim ili skijanjem niz litice na snegu, Uvek u pokretu, uvek na granici. I ne samo da osvoji titulu ili da dobije nagrade.
Ali zbog neobične snage i takmičarskog duha, koji ga je kao demon uvek podsticao da ide dalje od svojih granica. On je to uradio za 19 godina u Formuli 1. Postao je najveći vozač svih vremena, čovek koji je sa Ferarijem osvojio sve što je moglo da se osvoji i željom da tako i ostane. Neke od najlepših pobeda je postigao na mokrim stazama, po pravom pljusku, kada se svaki pilot plaši da gura nogu na papučici gasa , ali je „Šumi“ to radio manje od ostalih. Da ne govorimo o preticanja u krivinama sa nogom koja daje gas do poslednjeg metra, sa idejom da iznenadi protivnika i uđe u krivinu prvi. Stvari su, ne samo za velike vozače, već posebno za ljubitelje rizika, izračunate do kraja, ali uvek postoji rizik.
Kada je 2006. napustio Ferari i Formulu 1, pre kratkog povratka sa Mercedes, Šumaher je znao da nećebiti penzioner. Bivši nemački pilot uvek je imao skrivenu ljubav prema ekstremnim sportovima, i to ne samo zbog uzbuđenja. Ostavljajući automobile, on je eksperimentisao sa motociklima. Sa brzim motorima nikada nije imao mnogo iskustva, ali ga to nije sprečilo da stremi ka velikim brzinama. U Kartageni 2009. godine, bio je akter teškog pada, sa ozbiljnim posledicama za njegove kičmene pršljenove i ramena, tako da je morao je da odustane od moto-trka. Povrede su bile takve da je morao i da odbije poziv Ferarija da ponovo vozi za „crvenu furiju“.
Osećao je previše bola i ogromno nezadovoljstvo. Iako se povukao iz Formule 1, nije mogao da prihvati miran i luksuzan život penzionera u Švajcarskoj. Nastavio da radi na karting stazi u svom rodnom gradu Kerpenu, kako bi održao kondiciju, jer je potajno sanjao o povratku na pravu stazu u Formule 1. Ali, to je zahtevalo veliko odricanje i trpljenje jakog bola. Jednostavno „đavo mu nije dao mira“. U 2010., sada, po njegovom mišljenju, isceljen i oporavljen, „Šumi“ je prihvatio ponudu Mercedesa da vozi za njih, Znao je da ne može da se takmiči na nivou iz prošlih vremena, i da će morati da se bori protiv arogantne „dece“ u super-konkurentnim automobilima, ali sama ideja restartovanja njegovog takmičarskog duha i adrenalina, su ga naterali da prihvati ovaj zadatak,koji je bio daleko od bontona prema Ferrariju, u kome je postao jedan od članova „porodice“.
Između trka, „Šumi“ nikada nije odustao od skokova padobranom sa velikih visina i veranjem po stenama sa iskusnim penjačima. Na skijama, suprotno onome što se možda čini zbog udesa koji je doživeo u Alpima, njegov je rizik uvek bio proračunat: njegova spuštanja su uvek bila sa kacigom, oni koji su gledali ski skokove niz litice zna da malo odraslih koriste ovu meru predostrožnosti , ali je za decu obavezna, pa su se mnogi profesionalci Šumaheru smejali. Prilikom pada u Meribelu, Mihael Šumaher je, kao i uvek, imao kacigu. Stručnjaci kažu da, ako ostane živ, to će biti samo zahvaljujući tome.
sport.ba @sport.ba
