Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one "raje", niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno. Ali valjda u njemu i dalje živi duh Ferhatovića, Sušića, Hadžibegića ili Vujovića... Ili ne?
Ostaće ta sezona zauvek zapisana u pesmi Zabranjenog pušenja, jednoj od onih velikih pesama koju svako može da sluša i čita drugačije. Nedelja je, pevao je Nele Karajlić, kada je otišao Hase. Refren nastaje nekih 15 godina posle događaja koji je obeležio Sarajevo jednako kao što će ga obeležiti Novi primitivizam, nadrealisti, Bijelo dugme, burek kod "Želje", ratluk na Baščaršiji, Olimpijske igre, Mladićeva opsada grada i masakr na Markalama; i neki te 1985, na albumu "Dok čekaš sabah sa Šejtanom", umesto Asima Ferhatovića, legende FK Sarajevo, učitavaju Josipa Broza Tita, posebno zbog kraja pesme: kada muzika zaćuti, kada ni lajavi Nele više nema šta da izjavi, kreće krešendo koji se završava zaglušujućim povicima "Jugoslavija, Jugoslavija", sve dok i to naprasno ne prestane, kao što će u sekundi prestati da živi ta zemlja, pa i taj grad...
Kao i kod svih legendi, i ovoj se dozvoljava da makar malo iskrivi realnost, ne bi li priča bila bolja i lepša. To vam je kao ono kada su studenti prekinuli Hegelovo izlaganje upozorivši ga da se njegova teorija, čitav njegov filozofski sistem, uopšte ne slaže s činjenicama. "Dragi kolega", mirno je odgovorio najveći postantički filozof, "utoliko gore po činjenice..."
Tako se i kod Pušenja sve odvija jedne "majske nedjelje", kada "dolazi Osijek", i mali Sarajlija se "provlači džaba", ali ne mari, jer tog dana odlazi Asim Ferhatović Hase. Ikona kluba, čovek koji je i svoj fudbalski i životni put skoro u potpunosti – sem kratkog izleta u Fenerbahče, što tada nije značilo isto što i danas, jer Turci su bili na mnogo nižem stupnju fudbalskog i televizijskog razvitka od tadašnje Jugoslavije – podario Sarajevu i Sarajlijama, u pesmi Pušenja oprostio se od bordo dresa svog FK Sarajevo u maju 1967, u poslednjem kolu, na Koševu protiv Osijeka.
U stvarnosti, Hase je poslednji put na teren istrčao još jeseni 1966, u Rijeci, na Kantridi. Imao je 33 godine i očekivalo se da će makar još sezonu-dve igrati za sarajevsku raju (njemu se moglo i da zanemaruje taktiku; on se kao lajtmotiv i nehotice pojavljuje u jednoj drugoj pesmi Pušenja, koja preti sličnim fudbalerima, gluvim za savete trenera i očeva, da će završiti karijeru "u nižerazrednom Vratniku" – Ferhatović je, odmah posle rata, kao petlić karijeru i počeo u FK Vratnik, pa mu ni taj povratak ne bi teško pao), ali povreda je bila jača.
Zamenjen je posle samo 15 minuta tog 15. oktobra 1966, i ostatak sezone posmatrao je s tribina stadiona koji će ravno dvadeset godina kasnije, kada ga u kući na Kovačima pokosi infarkt – a od srca, znamo svi, umiru oni najveći – poneti njegovo ime.
A njegova poslednja sezona, koju nije ni odigrao, bila je za nezaborav, almanahe i ponos Bosanaca: u maju 1967. – toga ni nema u pesmi Pušenja, ali joj ništa ne bi oduzela ni dodala ta informacija – Sarajevo je osvojilo prvu titulu prvaka Jugoslavije, drugi put zaredom niko od "velike četvorke" nije bio šampion, pošto se proleća pre toga radovao Novi Sad sa svojom Vojvodinom.
Istorija će se ponoviti i kada Sarajevo dobije još jednu legendu, s brojem sedam na leđima. Pape Sušić jednako će biti obožavan na Koševu, ali će druga titula stići tek 1985, kada Safet svoju magiju bude uveliko prodavao na Parku prinčeva i po čitavoj planeti i kada – samo su neke slučajnosti u životu zaista slučajnosti! – album Pušenja na kojem je pesma o Ferhatoviću bude jedna od najprodavanijih ploča u Jugoslaviji.
Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one "raje", ni na Koševu, ni na Grbavici, ni na Baščaršiji, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno – toliko zajedno da se mislilo da će se rat desiti svuda, samo se neće desiti u Sarajevu. Realnost je, ipak, bila jača od svih nas nadrealista...
Nije Sarajevo taj klub, dakle, niti će ikada ponovo biti, ali valjda u njemu i dalje živi duh Asima Ferhatovića, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića ili Svetozara Vujovića...
Ili ne? Najava da će Vinsent Tan, ozloglašeni vlasnik Kardif Sitija i malezijski tajkun, kupiti FK Sarajevo i od njega napraviti neku filijalu velškog kluba, dočekana je u Sarajevu – ali i kod nas – s radošću. Uložiće Tan milione, Sarajevo će opet biti veliko, stadion "Asim Ferhatović Hase" će videti Ligu šampiona... Bilo je to dovoljno da izazove zazubice kod svakog neupućenog navijača i Zvezde i Partizana, poblesavilim od hoće li-neće li priča o privatizaciji.
Samo kod neupućenih, definitivno, jer Vinsent Tan predstavlja sve što je pogrešno u modernom fudbalu: on je čovek koji se uopšte ne razume u igru i njen značaj i zanima ga samo profit. Zato mu se i može da posle 113 godina promeni boju dresova i grb, da predloži da se umesto Kardif Siti klub ubuduće zove Kardif Dragons (Zmajevi), da iznebuha preti treneru otkazom, da na mesto glavnog skauta dovede nepoznatog 23-godišnjeg Kazahstanca (ovaj će napustiti klub kada ne dobije britansku vizu?!), da upada u svlačionicu i govori igračima šta da rade...
Bolje da i Sarajevo i Željezničar, i Zvezda i Partizan trunu u četvrtoj ligi, nego da im neki Vinsent Tan kroji dresove, izmišlja istoriju i topi trofeje ne bi li izlio još jednu svoju bistu ispred Mekdonaldsa.
Neke stvari ne mogu da se kupe, ma koliko novca sumnjivog porekla da imate. Znaju to, valjda, svi oni koji razmišljaju svojom glavom, i u Sarajevu i u Beogradu, i paze se ovih savremenih "vinsenta tanova". A znao bi to i Asim Ferhatović Hase, jedini fudbaler u istoriji koji je imao ausvajz trenera da ne mora da igra odbranu i da se vraća na svoju polovinu. I kao što je "tukao Engleze, Švabe i Ruse", tako bi istukao, "uzdignutih pesnica i ozarena lica", na svom stadionu, i zlog čoveka s istoka planete...
I o tome bi ponovo izvestili i Bi-Bi-Si i Oslobođenje...
Svi u napad, jedan je Hase...
sport.ba @sport.ba
