Prljavi ples

Menadžerija ili menažerija? Povika na agente, kako sebi tepaju, je samo peglanje nemirne savesti jer u ovom prljavom plesu nema čednih, ma kako savez, klubovi i roditelji tvrdili suprotno... Prosečan mutivoda će se intimno složiti sa Homerom Simpsonom i stavom da je za laž potrebno dvoje, jedan koji je izgovara i drugi koji sluša. Bez zezanja, srpski fudbal je upravo to, prevara na koju pristaješ, te zbog toga nije pristojno kukati kad napipaš prazninu u duši posle svega. Tako je i sa ovom povikom na menadžere, tačno je da među njima postoje Orci svesni da je vreme Ljudi u ovoj zemlji prošlost, ali sa druge strane zaviti lament nad igrom u optužbe da su je oni upropastili je licemerno.

Ovo je igra u kojoj učestvuju svi, roditelj koji dete gleda kao bankomat, klub koji prodaje oštećenu robu i spreman je na sve kako bi pregurao današnji dan, savez koji se plaši i ne čini ništa da spreči trgovinu robljem pozivajući se na zakon, makar on i ne morao da bude otisnut na papiru. Gledali ste "Đanga", ako ste bežali sa časova istorije, ropstvo je mentalitet, ne čoveka u lancima, već onog što se proglasio gospodarom. Zato kad Zoran Laković najavi da će stati na rep menadžerima tu bitku je izgubio službenim rezultatom, agente, kako ih zovu da bi ličili na ljude, će vući za rukav. Jer, oni dolaze po pozivu, verovali ili ne. To što sačekuju dete koje je brže, jače, zrelije od vršnjaka nije nešto čemu se ne možete odupreti, većina roditelja priželjkuje taj trenutak. U pitanju je spoj želje da se dete upotrebi kao moneta za beg iz močvare i interes kluba da polomljene kofice i lopatice uvali stranom "partneru". To što osnovci danas imaju "zastupnika", nije moda, već potreba, jer tamo daleko kupuju sirovinu umesto poluproizvoda. Naučili su tu lekciju davno, većina fudbalera u ovoj zemlji je, već u dvadeset i nekoj, u kategoriji izgubljenih dečaka.

Da se razumemo, ne pričam o veoma talentovanim igračima, za te se ne treba brinuti, ozbiljni klubovi su odnos rizika i uloženog novca doveli do naučne kategorije. Kod najboljih nije pitanje hoće li otići, već gde. Ali, ma koliko vas mediji lagali, srpski fudbal generalno niko ne uzima ozbiljno, nema nas na mapi. Mi smo treći svet, što je kombinacija odsustva rezultata, karikature od lige i činjenice da nemamo baš prestižan pasoš na velikom zajedničkom tržištu, ne sedimo za trpezom, ostaju nam mrvice. Dakle, čitavu vojsku gladnih i željnih treba nekako udomiti, tamo gde se nešto plaća. Tu na scenu stupaju menadžeri, bivši igrači, oni kojima je dosadno i oni drugi kojih se svi plašimo, ta pijaca je problem koji niko neće zatvoriti, uz sva zaklinjanja i dobru nameru. Da biste imali igrače u svom vlasništvu valjalo bi ih plaćati, tu klubovi odmah padnu na testu iz poznavanja profesionalnog fudbala. Da biste zadržali talentovano dete trebalo bi nahraniti gladne oči roditelja, ograničiti mu snove na one koje je moguće ostvariti. Lako je i te ljude osuditi, "nemam ništa, ne rizikujem ništa", rezonuju takvi dok bacaju klinca u bazen sa piranama kako bi naučio da pliva.

Ovo ne treba shvatiti kao priču o slobodnom tržištu na koje će se pozvati svaki prodavac magle u pokušaju da ispadne pametan. Fudbalski liberalizam nije džungla i odsustvo pravila, tako posmatran on je druga strana medalje, one komunističke ideje o zarobljavanju igrača do 28 godina, što i dalje predlažu preživeli mastodonti iz sovjetskih vremena. Poenta je da u čitavoj priči nema nevinih, osim naravno dece, ali ona se ovde posmatraju kao roba ili sredstvo. Da nema export klubova, bolesno ambicioznih ili gladnih roditelja, šibicari iz ove priče bi morali da potraže novi ćošak ili drugo zanimanje. Ovako, bojim se da je povika samo pokušaj da se umiri savest koju nemamo... (Autor: Boris Jovanović)