sport.ba @sport.ba
U italijanskom nogometu je jako teško spojiti izvrsnu igru, dobre rezultate i poboljšanu ekonomsku sliku, ali u Milanu to nekako i uspijevaju.
Slavni klub bio je godinama daleko od vrha, ali prošle godine je najzad nakon 11 godina čekanja osvojio Scudetto, a zatim i izborio Ligu prvaka. Prva sezona je bila loša, okončana je u grupnoj fazi, no u ovoj Rossonerima mnogo bolje ide.
Istina, u Seriji A ništa od odbrane titule, Napoli već slavi, ali u Ligi prvaka momčad Stefana Piolija radi sjajne stvari. Prošli su grupu u kojoj su bili smješteni s Chelseajem, Salzburgom i zagrebačkim Dinamom, a onda odigrali dva sjajna meča protiv Tottenhama u osmini finala.
Dva puta su slavili sa po 1:0, zasluženo prošli među osam najboljih u Evropi i narednog petka saznat će svog rivala u četvrtfinalu. Već sada se sezona u Ligi prvaka u gradu mode može okarakterisati kao uspješna, ali ne misle tu Piolijevi dečki stati.
Ono što je pohvalno kada govorimo o Milanu je to što čelnici kluba s malo novca prave sjajan igrački kadar. I dok se drugi timovi razbacuju sa stotinama miliona eura, Rossoneri su praktično za najviše 100 miliona sredili kompletan tim. Tu je dosta mladih i talentovanih igrača, nekoliko kapitalaca, a dobre igre samo će dodatno povećati vrijednost svakog od njih.
U velikom timu uglavnom su plate male, barem za standarde današnjih evropskih nogometnih velikana. U slučaju Milana je interesantno da neki igrači koji malo igraju imaju ogromnu platu, a neki od ključnih igrača su na samom dnu.
Theo Hernandez i Ismael Bennacer imaju po četiri miliona eura godišnju platu i tu se nema šta prigovoriti. Poznato je da su i Francuz i Alžirac ponajbolji igrači svog tima. No, nelogično je da bek Sergio Dest ima 3,8 miliona eura, čak više od najboljeg strijelca Oliviera Girouda (3.5) ili sjajnog golmana Mikea Maignana (2.8).
I Ante Rebić, koji često ne igra i nije u formi, ima 3.5 miliona eura, a Charles De Ketelaere, pojačanje iz Club Bruggea koje skoro ništa nije pokazalo tokom prvog dijela sezone, 2.2 miliona eura. Čudno zvuči, ali De Ketelaere ima više od Rafaela Leaa ili Fikaya Tomorija, koji zarađuju po 2 miliona godišnje.
Šta tek reći da Zlatan Ibrahimović, čovjek koji je svojim povratkom oživio Milan, zarađuje samo milion eura godišnje. Tek malo više bh. reprezentativac Rade Krunić, koji ima platu 1.1 milion eura godišnje. Krunić je jedan od bitnijih igrača u rosteru Piolija, ali je u smislu plaćanja jako potcijenjen.
Najmanju platu ima Brahim Diaz, samo pola miliona eura godišnje, što je zaista malo. Ovaj ofanzivni vezni definitivno treba da ima više ako se uzme u obzir koliko zarade neki koji jedva da osjete teren. No, stvar je ugovora, neki su nedavno dolazili s velikim zahtjevima, a neki prihvatali mnogo manje ugovore, poput Ibrahimovića, da bi pomogli klubu.
Kako god, igrači Milana, unatoč krizi u Seriji A koja je potrajala par mjeseci, izgledaju sve bolje i na njih očito ne utiču plate. Svi su zadovoljni onim što im pripada. A politika trenutne uprave Milana je da se ne razbacuje novcem i teško prihvata da bude ucijenjena.
Prošlih sezona su iz tog razloga kao slobodni klub napustili neki poput Hakana Calhanogloua, Francka Kessieaja ili Gianluigija Donnarumme.
Sportsport.ba
