sport.ba @sport.ba
Košarkaškog reprezentativca Finske Mira Litlea upoznali smo tokom utakmice sa Srbijom na Evropskom prvenstvu. Plejmejker finskog tima odigrao je dobro protiv Jokića i drugova, a detalj na njegovom lijevom ramenu privukao je našu pažnju.
Miro Litle nosio je flaster, a ispod njega se nalazio skener. Ponekad nosi i steznik oko ruke. Naime, finski košarkaš ima dijabetes tipa 1, od svoje osme godine. Uspio je da se izbori sa problemom i postane vrhunski košarkaš, što je samo po sebi velika pobjeda običnog čovjeka nad teškom bolesti.
Miro Litle ima 18 godina, rođen je u Tampereu i član je ekipe Helsinkija. Jedan je od najtalentovanijih košarkaša tog uzrasta u Evropi, a predviđa mu se i NBA karijera. Visok je 196 centimetara i može da igra na pozicijama plejmejkera i beka.
Za specijalizovani časopis o dijabetesu u Finskoj, Miro Litle je pričao o svojoj bolesti i načinu života.
- Košarka je moj život. Počeo sam da treniram kada sam imao četiri godine. Kada sam dobio dijabetes, morao sam da naučim mnogo novih stvari. Od početka sam želio da sam sebi dajem insulin. Imao sam veliku podršku moje majke. Navikao sam da živim sa dijabetesom. Moram, jer inače ne bih mogao da igram košarku - rekao je Miro Litle i nastavio:
- Koristim tretman sa više injekcija. Ne mogu da koristim insulinsku pumpu jer je košarka kontaktni sport. Može doći do povreda jer se u sportu koristi snaga. Prije nekoliko godina slomio sam ruku.
O tome kakvu volju za životom ima Miro Litle pokazuju i njegove sljedeće riječi.
- Za dijabetes se kaže da nije prepreka skoro bilo čemu. Istina je, ali samo kada naučite da se nosite sa tim. Obično mjerim šećer 12 puta tokom dana, a insulin ubrizgavam gdje god mogu. Fluktuacije šećera u krvi vezane za trening i igre zahtijevale su stalno učenje. Kada se sezona završi i nema treninga svaki dan, morate da ubrizgate više insulina nego inače. Na sreću, lako prepoznajem osjećaje svog tijela. Ako mi šećer u krvi padne noću, probudim se skoro odmah. Tokom dana primijećujem da li su šećeri visoki, a u situacijama igre prepoznajem uticaj adrenalina na šećer u krvi. Napetost nestane kada dođem na teren.
Podrška porodice ključna je u borbi sa dijabetesom.
- Bez roditelja ne bih stigao ovako daleko u košarci. Oboje su sjajni. Mama je zaista srectna i pozitivna i može da podnese mnogo toga. Iako je radila po cijeli dan i bila na sastancima, nalazila je vremena da brine o moje dvije mlađe sestre i da me vozi na treninge i utakmice. I tata je nevjerovatan. Može da radi od pet ujutru do pet uveče, a onda da izađe, igra se i zabavlja sa moje dvije male sestre. Otac je po prirodi veseo i ima smisla za humor, a takođe nas sve zadirkuje na isti način kao i majka. Tata pažljivo prati moje utakmice. Hvali me ako nešto uradim zaista dobro, ali i interveniše u stvarima koje bih mogao bolje - objasnio je Miro Litle.
Na Evropskom prvenstvu u košarci Miro Litle koristi senzore koji mu pomažu u borbi sa dijabetesom. Zahvaljujući senzoru, ne mora da se bocka najmanje četiri puta na dan. Dovoljno je da prinese aplikaciju na telefonu i vidi koliko mu je visok šećer u krvi.
Kurir sport/A. Radonić
