Fadilj Vokri i danas je nezaustavljiv kao nekada

Bio je tanak, dečijeg lica, vižljast i brz kao tane s levog krila, pedeset kila s krevetom i strašnim šutom koji je s trideset metara pogađao rogljeve gola – Dževad Prekazi, Albanac, Kosovar iz Kosovske Mitrovice. Nasledio ga je mrki, stameni, uporni predvodnik ekipe i razarač protivničkog gola – Fadilj Vokri, Albanac, Kosovar iz Podujeva. Bilo je to u Jugoslaviji, u Partizanu, klubu svetle slobodarske i internacionalne tradicije. Bilo je to u vreme kada smo bili ljudi, iako smo Srbi. [egida]Posle svih strahota i gadosti koje smo priredili svima oko nas, to je jedini pravac koji nam preostaje na putu ka izgubljenoj časti[/egida] Odlazak Fadilja Vokrija iz Partizana 1989. godine poklopio se pojavom bankara koji će postati Balkanski Kasapin, događanjem naroda i zločinačkog memoranduma srpskih nedovršenih podlaca, planiranih i sprovedenih preduslova za potonje, najveće zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. Bilo je potrebno skoro četvrt veka da se dozovemo pameti, po cenu stravične žrtve Zorana Đinđića, na čelu sa onima koji su bolje razumeli taj gubitak od onih koji su bili njegovi navodni saborci. Za nepunih godinu dana od formiranja, nova vladajuća koaliciona formula učinila je ono što su glasači Za evropsku Srbiju (ZES) očekivali od Borisa Tadića, makar delimično, makar jektičavo i mlohavo kao na basketu, pa i uz deplasirano poziranje ako baš ego nalaže, samo da se konačno krene s mrtve tačke, da se pomakne od 12. marta 2003, dana kada je otpočeo lešinarski grabež, kapitalna korupcija Đinđićevih samoproklamovanih naslednika. Otuda je Sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, Sporazum o priznanju nezavisne države Kosovo, kako na Srpski jezik prevode e-novine, ne samo politički čin, nova politička filozofija, već i prilika za konačni, trajni preokret u glavama zavedenih i prevarenih ljudi, novi početak zasnovan na toleranciji i saradnji, umesto na teoriji tla koja uvek zahteva, ište krv, stradanje i nesreću. Zato bi bilo šteta, bez obzira šta o tome misle nadureni drugosrbijanci i njihova bledolika skvo Teofil Pančić, da se zastane na pola puta od normalnosti, od elementarne ljudskosti, dobrosusedskih, ekonomskih, kulturnih, turističkih odnosa, sa celokupnim okruženjem, a posebno, imajući u vidu razmere činjenih nepravdi, prema kosovskim Albancima. Ako smo, na nivou kolektivne i izvitoperene svesti, već progutali najveću žabu, jajarski i bedno se doima deesesovsko srbovanje, oličeno u herojskim pokušajima da se ne prizna ništa kosovsko, a međunarodno, pa makar se radilo i o fudbalu, o tome da Vokri i Prekazi nekoj deci pokažu da život pobeđuje represiju i teror. “I pre sam bio optimista, a posle nedavnog sporazuma Prištine i Beograda sa još više pozitivizma gledam na budućnost fudbala na Kosovu. Dogovorom iz Brisela, naš i vaš premijer, Hašim Tači i Ivica Dačić, obavezali su se da Kosovo i Srbija ne blokiraju evrointegracije druge strane. Zašto to ne bi važilo i za sport? Kad-tad, Srbija i Kosovo će se sresti na fudbalskom terenu”, kazao je Vokri u intervjuu listu Danas. Vladajuća koalicija, čini se odgovornija nego bilo koja pre, ne bi trebalo da se pravda za ispravne odluke, niti da sitnim i neprimerenim podmetanjima povlađuje poraženim ostacima zločinačke prošlosti. Ovo je dalekosežno odgovoran trenutak, jedinstvena prilika, šansa koja prevazilazi politiku, a dotiče Čoveka, da se otpočne novo poglavlje. Doba u kome će Srbija, iskreno i bez zadrške, postati najrelevantniji partner države Kosovo, komšija koji razume istoriju, kulturu i običaje časnog naroda, prijatelj u nevolji i savetnik u poslovima svekolike integracije u poodmaklu evropsku civilizaciju. Taj preokret smo dužni da učinimo zbog drugih, ali i zbog nas, da na njegovom elanu započnemo stvaranje novih generacija, zadojenih ljubavlju i razumevanjem čak i prema onome što nije srpsko. Posle svih strahota i gadosti koje smo priredili svima oko nas, to je jedini pravac koji nam preostaje na putu ka izgubljenoj časti. Najvažnija sporedna stvar na svetu, odlična je gol-šansa.