sport.ba @sport.ba
Piše: Vladimir Novaković (Sportklub)
Pobeda Čelsija u Sautemptonu od 2:0 nije izenađenje, prethodni tim koji je odneo tri boda sa Sent Meriza takođe je bio onaj iz zapadnog Londona, a Čelsi cele ove kalendarske godine mnogo bolje igra na strani nego kod kuće (9-5 u pobedama).
Međutim, taj meč samo je nastavak jedne impresivne serije kojoj je potrebno posvetiti nekoliko reči. Antonio Konte nije samo doneo svom timu četiri vezane pobede, već i nešto mnogo važnije: četiri meča bez primljenog gola u nizu. To se klubu koji drži sve ključne defanzivne rekorde Premijer lige nije desilo u ovoj deceniji, poslednji put su to uspeli još pre 74 meseca.
Dva ozbiljna debakla u duelima sa Liverpulom i Arsenalom, kada su ih rivali bukvalno ugasili tokom prvog poluvremena i rutinski pobedili, izazvala su pravu reakciju u Čelsiju. Dok neki njihovi rivali na neuspeh reaguju neadekvatno, Antonio Konte i njegovi fudbaleri izvukli su pouke i postavili sistem kako treba.
Konte je iskoristio te poraze da izvrši takički preokret u formaciju sa tri igrača nazad, kako najviše voli da igra i kako je držao Juventus i Italiju u prethodnim sezonama. U skladu sa raspoloživim igračima njegov Čelsi igra 3-4-3, sa sedam prvenstveno defanzivnih igrača, što istovremeno učvrščuje odbranu i ostavlja talentovanim igračima napred prostor za rad.
Često ističem da sam veliki ljubitelj te formacije, još iz vremena Macarijevog Napolija, a nedavno sam široko o tome pisao u priči o Muslinovoj Srbiji, pa se neću baviti daljom elaboracijom u ovom tekstu (plus, čisto da nagovestim, vrlo brzo sledi specijal posvećen jednoj od Čelsijevih zvezda).
Za trenera koji je došao u novu sredinu vrlo je bitno da što pre postavi stvari onako kako on misli da treba da funkcionišu, a u tom procesu vrlo je bitno da se postavi u okruženje koje mu je poznato i koje dobro razume. Konte je svoju zonu komfora pronašao u taktici, a istovremeno je otkrio ko od igrača kojima raspolaže može da ispuni njegove zahteve. Tako je neočekivano važnu ulogu dobio Viktor Mozes, dok su igrači od kojih se očekivalo da će kod Kontea činiti kičmu tima – Teri i Fabregas – lagano istisnuti sa bitnih pozicija.
Prošla sezona učinila je da mnogi ljubitelji fudbala, ali i stručnjaci, zaborave kakav tim ima Čelsi. Plavi su u sezoni 2013/14 izgubili trku utroje pod čudnim okolnostima, nakon što su oba direktna rivala tukli i kod kuće i na strani, a onda su u šampionatu koji je usledio titulu osvojili gotovo bez znoja (u tome je i ležao koren svih nevolja koje su usledile, no to je neka druga priča, a njen glavni akter ima mnogo aktuelnije probleme kojima ćemo se baviti ovih dana).
Taj tim je godinama mudro sastavljan, popunjavan na svim pozicijama, sposoban da odgovori na više tipova izazova taktički, tehnički i fizički. Ovog leta pojačan je na adekvatan način na pozicijama koje su škripale.
Jednog dana ćemo saznati šta se sve događalo od leta 2015, ali za ovu priču i ovu sezonu to i nije bitno. Svi ključni igrači ponovo deluju sasvim spremno i posvećeno, a ekipa je ponovo dobila balans i to je dovoljno za vrlo legitimne šampionske ambicije, jer toliku pokrivenost i balans nema nijedan od konkurenata. Oni nisu najjači u ligi, ali nisu ni naročito daleko, a ekipe koje su na papiru snažnije, na terenu to apsolutno ne pokazuju.
Kao i obično, ni u ovom iskoraku londonskog tima nije sve u taktici. Veoma važan faktor u velikom Čelsijevom usponu tokom poslednjih mesec dana je vreme posvećeno treninzima. To je faktor koji mainstream mediji često zanemaruju, pa je dobra prilika da se mi ovde osvrnemo.
U različitim delovima sezone timovima odgovaraju različiti tipovi obaveza. U uvodnih pet do osam nedelja, dok ekipa pokušava da što pre stigne od nule do stoprocentne spremnosti, idealno je igrati dvaput nedeljno, jer se na taj način podiže takmičarska forma i uigravaju linije. Zbog toga ne čudi što je tako brzo u ritam ove sezone ušao Mančester Siti, koji je u avgustu imao dve dodatne utakmice bez takmičarskog pritiska (posle 5:0 protiv Steaue u Bukureštu), a slično se godinama dešavalo Arsenalu, kada su bili pretplaćeni na četvrto mesto.
Međutim, kako vreme odmiče, raste značaj slobodnih dana. S jedne strane oni omogućavaju rekuperaciju, neophodnu posle napora kojima su izloženi fudbaleri u moderno doba (timski prosek prošle sezone u Premijer ligi je 110.2 km na 90 minuta).
Ugledni Rejmond Verhejen, stručnjak za periodizaciju treninga, utvrdio je analizom preko 27.000 utakmica u 10 sezona vrhunskog evropskog fudbala, da su tri dana pauze između dve utakmice neophodna da bi ekipa mogla da se nosi ravnopravno sa rivalom. Ako se jedan tim odmara dva dana, a drugi tri, šanse za pobedu onog prvog opadaju za 39 posto kod kuće i 42 posto na strani.
Sa druge strane manje mečeva omogućava ekipama da dodatno rade na treningu. To ima dvojak značaj, sa jedne strane više treninga pomaže da se reše problemi koji se pojave tokom sezone i razrade posebne situacije; sa druge strane ekipa paralelno radi na sopstvenoj taktici i negaciji protivničke.
Ovo poslednje je veoma važno, jer timovi koji igraju dvaput nedeljno moraju da biraju između rada na sopstvenoj igri i prilagođavanju narednim rivalima dvaput nedeljno, a preskakanje bilo kojeg od ta dva je štetno. Sa druge strane tim koji igra jedan meč nedeljno ima vremena da se bavi sobom, ali i da natenane spremi specijalna oružja za naredne rivale.
Pogled unazad na prethodne tri sezone Premijer lige jasno ukazuje na Liverpul u šampionatu 2013/14, a zatim i Lester iz 2015/16, kao dve ekipe koje su u velikoj meri iskoristile svoje dodatne dane za odmor i trening u odnosu na direktne rivale, baš kao što istorija Premijer lige obiluje primerima timova iz donjeg doma (od Midlzbroa 1997. do Vigana 2013. godine) koji se zaigraju u kupovima i zatrpaju svoj raspored, što ih na kraju otera u ispadanje iz lige.
Znajući sve to nimalo ne čudi što u ovom trenutku daleko najbliže maksimalnoj formi deluju timovi Liverpula i Čelsija. Dok su njihovi rivali od prošle reprezentativne pauze igrali u bukvalno svakom terminu (svi učesnici evrokupova iz Engleske imaće po sedam mečeva u 23 dana), oni su već odradili jednu dodatnu dozu treninga i spremaju se za još jednu tokom ove nedelje.
Unutar tog para Plavi imaju dodatnu prednost u odnosu na Crvene u tome što Konte bolje od Klopa odmerava količinu rada koju zahteva od svojih igrača tokom treninga i tokom meča, a to se kasnije očitava na listi povređenih, koju je Klop jednako popunjavao u Majncu i Dortmundu kao i sada u Liverpulu.
Čelsiju ide na ruku i poraz od Vest Hema u Liga kupu, jer im oslobađa tri potencijalna termina tokom zimskih meseci i jedan kada nastanu prolećne gužve. Naravno, nikakvo dodatno vreme za rad vam neće pomoći ako ne znate šta radite, ali je vrlo važno na vreme odrediti prioritete.
Konte očigledno zna šta radi. Njegov tim je u dva vezana meča sa timovima iz gornje trećine lige bacao rivala na pod pravo sa centra i postavljao se u situaciju da napada iz kontre, što je već dugo omiljeni način rada kluba sa Stamford Bridža. Posed je predat, ali su putevi ka golu zatvoreni, rival sveden na samo jedan šut u okvir gola (a prosek im je bio preko 6), a napred stvoreno dovoljno situacija i za ubedljiviji trijumf. Zato je i logična Konteova izjava da je na južnoj obali Čelsi odigrao savršen meč. Sledećeg vikenda protiv Evertona Italijan će imati priliku da stavi pečat na fantastičan mesec svoje ekipe.
