sport.ba @sport.ba
Kažu ljudi, kakav nam je fudbal takva nam je i država. Ali, da ne idemo tako daleko. Ovo nije priča o fudbalu na državnom nivou. Ne odnosi se ni na jednu državu, odnosi se, samo, na jedan klub.
Ovo je priča o Fudbalskom klubu Leotar iz Trebinja. Priča o devedeset godina istorije. O sjaju i očaju. O skoro, očerupanom feniksu. Prva prava fudbalska lopta u Bosni i Hercegovini zakotrljala se u Mostaru 1903, a fudbal je počeo da se igra nekoliko godina kasnije. Klubovi su u narednim decenijama nicali kao pečurke nakon kiše. Kao i mnoge druge stvari, sport i fudbal doneli su i Trebinjcima austrougarski vojnici. Preko sokolskih društava do velikih poljana, fudbal je zaživeo svojim životom. Trebinjski mladići dugo su maštali o pravoj lopti šutirajući krpenjaču po kršu i kamenu, ali su dosanjali i oni svoj san. Klub je osnovan 1925. godine, avgusta meseca. Do 1941. igrano je dvadesetak mečeva godišnje, a onda je rat utišao publiku i odveo igrače na nove zadatke. Kada je i na tu mučnu svetsku epizodu stavljena tačka, klub je obnovljen pod imenom Jedinstvo. Nije, ipak, dugo trebalo da se shvati da taj naziv nikome ne „leži“. Teško se naviknu ljudi na promene, pa klub vraća prvobitni naziv već 1952. Interesantno je da je u periodu od 1954. do 1959. u Trebinju postojala Gradska liga u kojoj se takmičilo desetak klubova – Alat, Metalac, Gimnazijalac, Hajduk Zasad, Partizan Mostaći, Juriš iz Polica, Mladost Željezničar, Radnički Krš i drugi. Decenijama unazad, to takmičenje ima drugi oblik, među Trebinjcima popularno nazvano „Olimpijada“. Ali, o tome, nekom drugom prilikom. Četiri godine je Leotar učestvovao u kvalifikacijama za plasman u Drugu saveznu ligu. Uspeo je iz petog puta. Mogu se u Leotaru da pohvale da su, uz Borac iz Čačka jedini koji je sve do 1992. i raspada lige nisu ispali iz ovog ranga takmičenja. Nikada, doduše, nisu zakoračili ni u Prvu ligu tadašnje države, ali nekoliko su puta bili na pragu tog uspeha. U Kupu maršala Tita najveći domet im je bio polufinale 1982. u kome ih je izbacio beogradski Partizan. Većina čitalaca ovog teksta ne pamti ta vremena, ali taj deo klupske istorije treba svima da služi na čast: 898 mečeva. 353 pobede. 196 remija. 349 poraza. Gol razlika 1160:1122. Ukupno, 893 boda, dovoljno za treće mesto na “večnoj tabeli” Druge savezne lige. Legendarni golman Veselin Klimović, rekorder je Druge lige po broju utakmica, dok je Veselin Zrilić, centarfor trebinjske ekipe, legenda kluba bio najbolji strelac Druge lige „Zapad“. Kao ni jedan rat, ni onaj devedesetih godina minulog stoleća nikome nije doneo ništa lepo, a ponajmanje doneo je sportu. Ponovo su mladi momci imali „druga posla“, a stadion je ostao prazan. Srećom, ne zadugo. Kada veliki teret padne sa ramena, ljudi se svakoj razonodi vesele. U malim mestima je to i izraženije, pa svako ide nekog svog da gleda kako „ganja loptu“. I očas posla napune se Police. Leotar će ostati upamćen kao poslednji šampion Republike Srpske dok je ta liga važila za najjaču. U sezoni 2001/02 osvojio je duplu krunu. Naredne godine, Bosna i Hercegovina dobila je ujedinjenu, Premijer igu. I tu su „plavo-bijeli“ ispisali važne stranice istorije. Postali su prvi šampioni ovog takmičenja u sezoni 2002/03. i obezbedili sebi mesto u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nema Trebinjca koji ne oseti ushićenje kada se priseti te godine. Nema sumnje da je to bio najsvetliji momenat kluba u prethodnih devedeset godina. Ostaće sećanje na ekipu koja i 12 godina kasnije drži rekord – najubedljiviju pobedu u Premijer ligi BiH ostvario je upravo Leotar protiv Bosne (9:0), ali i sećanje na pun stadion i ushićenje sa kojim se išlo na svaku utakmicu. Usledile su godine u kojima se sve osipalo. I tim. I novac. I moć. I radost navijanja. I došla je sezona 2013/14. u kojoj je zbog teške finansijske situacije jedan od najstarijih klubova u BiH bio bukvalno pred gašenjem. Umesto da spremaju slavlje velikog jubileja, svi su se razbežali na svoje strane, i pustili klub da umre na trošnom stadionu. Sreća uvek prati hrabre, pa se našlo i nekoliko entuzijasta koji su odlučili da ne dozvole da lopta prestane da se kotrlja na Policama. Njihova imena nisu važna. Oni i ne očekuju da ih neko tapše po ramenu. Važna je njihova energija i volja da klub preživi. A nju su osetila i deca koja nose plavo-beli dres i ljudi u malom gradu u kome se, kao i svuda, teško živi i radost se traži upravo u sportu. Leotar je sa ivice ambisa i takmičenja u gotovo amaterskoj, trećoj ligi Republike Srpske, tom energijom opstao u Prvoj ligi RS, drugom rangu takmičenju u BiH. I za jednu polusezonu pokazao da neće pognutiu glavu. Jesenji su šampioni i mogu se nadati brzom povretku u elitu. Odahnuli su i prisetili se istorije. U junu će na Police doći Crvena zvezda i Partizan koji će kroz prijateljske mečeve pomoći Trebinjcima da proslave veliki jubilej. A, svi se nadaju, i povratak u Premijer ligu. Da li će na Police da se vrati pesma navijača ili će se čuti samo zavijanje severca? Da li će mali grad na jugu ponosom i prkosom vratiti svoj klub svojoj deci? Koliko god se u nekim prilikama dele u crno i crveno-bele tabore, kada treba svima je krv plavo-bela. Treba proslaviti još mnogo jubileja, a godine neko mora i da broji, bile one slavne ili teške.