Mnogi brazilski igrači su sinoć zaradili žig koji će im stajati na čelu do kraja života, Belo Horizonte će se načekati dok opet ugosti reprezentaciju Brazila, ali će i Nemci jednog dana skupo platiti za ono što su uradili.
Baš zato što su nas decenijama navikavali na najlepše, što su podigli lestvicu kvaliteta visoko, što samo za njhov fudbal postoji tako lep naziv kao što je Žoga bonito, što su postali reprezentacija čiji spisak svi jedva čekaju da vide. Baš zato danas i svi igraju na njihovom grobu. Početak Mundijala je obeležio slom Španije i kolektivna sahrana nečega što je bilo savršenstvo prethodnih godina. Kraj će se pamtiti po masakru u Belo Horizonteu.
Platili su ceh za sve. Zato što više nisu Žoga bonito, jer su Vilmotsu ukrali gol 2002, jer im je Japanac poklonio penal protiv Hrvata, zato što Fernandinjo ni za jedan od osam faulova nad Hamesom nije dobio žuti karton, zato što je Fred protiv Kameruna bio metar u ofsajdu... Za sve ono što nisu pošteno zaradili, sinoć su platili sa kamatom. Jedan kolektivni san je završen, rodila se nova trauma i avet koja će ih proganjati decenijama.
Postoje ljudi koji vole Nemce, postoje oni koji ne vole Brazil i oni koje je Brazil sinoć razočarao i izdao. I na kraju postoje ti nesrećni Brazilci čija današnja emocija ne može da se meri ni sa čim pomenutim. Sve što su od života hteli je da osvoje Mundijal na svom terenu. Ni bolju ekonomiju, zdravstvo ili školstvo. Sve rasne i klasne podele su zaboravljene ovog leta, a oni protesti nisu bili ništa drugo nego pokušaj šačice jada i nevladinih organizacija da skrenu pažnju i opravdaju uloženi novac. Narod koji više od svega mrzi korumpirane političare i policiju je sve ostalo stavio u drugi plan i počeo da sanja širom otvorenih očiju. Euforično, tendeciozno, za nas sa strane je to izgledalo prepotentno i arogantno. Samo je bila bitna ona. "Hexa". Šesta.
Ali kako drugačije da se ponašaju kada su najveća fudbalska sila? Uvek žive u ubeđenju da su najbolji, baš kao što mi nikako ne možemo da se naviknemo da u košarci više nismo bitan faktor, a nekada je sve zavisilo od nas. Jednostvno, fudbal je njihov sport, prilaze mu tako prisno i nigde ne postoji ta doza povezanosti između navijača i igrača kao kod njih. Sveti dres sa državnim grbom u Brazilu nije izlizana fraza. Kod njih se ne dešava da igrač odbije dres Selesaa, osim ako nije Dijego Kosta.
I onda su Nemci brutalno kako samo oni umeju raspršili sve snove. Surovih sedam komada je od nacije koja živi za svoj tim napravilo globalnu sprdnju. Mnogi sada uživaju u brazilskim suzama. Slavodobitno se kaže da je Brazil dobio što je zaslužio jer nije ostao veran korenima.
A, da li je mogao? Ko je uspeh Brazila želeo više od samih Brazilaca? Koji to potez je mogao da primeni fizionomiju ovog Brazila? Ko i šta?
Ovi igrači čija će deca jednog dana crveneti zbog svojih očeva i masakra u Belo Horizonteu su ono najbolje što je Brazil imao. Romantična sećanja na Kaku, Robinja i Ronaldinja nisu dovoljno jak argument. Kada su njih trojica 2006. bili na vrhuncu slave, sa sve Ronaldom, Adrijanom, Ze Robertom, Žuninjom, Lusijom, Emersonom i ostalim asovima, Brazil je pokušao sa žogom bonito i naleteo na Zidana koji ih je počistio sa terena. Godinu dana ranije ta ista ekipa je na Kupu konfederacija oduševila planetu. Bio je to verovatno najlepši fudbal koji je neka reprezentacija igrala u poslednjih 20 godina, Nemci tada nisu mogli da ih fauliraju, a kamoli da im uzmu loptu, Argentinci su u finalu primili četiri komada.
Verovalo se da će žoga bonito trjumfovati i godinu dana kasnije na Mundijalu na istom tlu... Ali Zidan.
Od tada Brazilci lutaju. Komandant Dunga nije uspeo kao selektor ono što je radio kao igrač, Mano Menezes je pokušao sa potpunom rekonstrukcijom i nije uspeo. Kada je godinu i po dana pre Mundijala đavo odneo šalu, jedino rešenje je bio taj Skolari. Prepotentni, namazani brka, često uličarskog ponašanja je doneo pobede. Kakve-takve, ali su bile pobede. Prvi je uspeo da savlada tiki-taku, osvojio Kup konfederacija i dao navijačima idola za kojim vape. Tinejdžersku zvezdu Nejmara je pretvorio u zvezdu koja vuče tim. Dao je nadu da ipak može.
Pumpao je samopouzdanjem igrače, prvi je video da Brazil od Freda jednostavno nema bolju „devetku“ i rešio da berzervno veruje u jedan tim i jednu ideju. Ipak, desili su se Nemci. Isti oni Nemci koji su najveći gubitnici svetskog fudbala u poslednjih 15 godina. Onu sedmicu nije kreirao čuveni germanski mentalitet. Odavno Nemci sa Turcima, Ganjanima, Tunišanima i ostalim ujedinjenim nacijama nemaju mnogo dodirnih tačaka sa onim mentalitetom Milera, Bekenbauera, Majera i ostalih koji su ulivali strah, pravili preokrete i naterali Linekera da kaže onu čudesnu rečenicu. U poslednjih 12 godina, Nemačka je izgubila dva finala, četiri polufinala. Po dva puta su pobedili Argentinu i Portugaliju, jednom Englesku i to je bilo sve od pobeda nad velikim timovima na velikim takmičenjima. Po dva puta su gubili od Brazila, Španije i Italije. Dakle, više velikih utakmica su izgubili nego što su pobedili. Ali im je od mentaliteta ipak ostala ideja da istraju u upornosti. Posle deset godina rada u reprezentaciji, Lev je konačno sklopio kockice. Ali ga i dalje jedna utakmica deli od kompletiranja misije da gubitnike pretvori u pobednike.
Brazilu ostaje da se davi u svojim suzama. Onako sujeverni kakvi su, ko zna šta će na kraju od svega da izvuku. Videćemo koliko će još godina proći dok prokleti Belo Orizonte opet ne ugosti reprezentaciju. Videćemo i ko će sve od sinoć poniženih momaka opet obući žuti dres. Pre 64 godine su nesrećnog golmana Barbosu etiketirali kao najvećeg krivca za Marakanaso i kaznili ga da do kraja života radi kao čuvar na Marakani. Danas takve kazne nisu moguće, ali pored Cezara, Maikona ili Freda još neki su sinoć sigurno završili sa reprezentacijom. Neće biti zvaničnog objašnjenja, jednostavno će pustiti da ih tišina proguta.
U muzeju fudbala u Sao Paulu se vidi svo bogatstvo Brazila u ovom sportu. Sve su to lepe stvari, neki važni i dirljivi momenti. Ipak, tokom ture u muzeju postoji jedna crna tačka koju ne možete da izbegnete. Mračna komora u kojoj ide snimak „Marakanasa“ i gde narator gotovo jezivim glasom opisuje dešavanja na meču sa Urugvajem. Nije ostavljena opcija da prođete kroz tu prostoriju ako vas to ne interesuje. Morate da stanete i dva minuta gledate i slušate o čemu se radi, pre nego što nastaviti šetnju kroz muzej.
sport.ba @sport.ba
