sport.ba @sport.ba
U veoma kratkom razmaku dva velika fudbalska asa rekli su fudbalu doviđenja, pošto sam uveren da niko ne želi da veruje da se jednog dana Andrea Pirlo i Rikardo Kaka neće vratiti istom, u nekim drugim ulogama.
Kao i svaka epoha i fudbal 21. veka bogat je velikim igračima. Mesi i Ronaldo svakako su najistaknutiji, Ronaldinjo, zidan, Ibrahimović, Drogba, Del Pjero, Toti, "pravi" Ronaldo, Gigs, Bekam, Oven, Lampard, Bufon, Kasiljas svakako su imena koja izazivaju golem respekt. Ali priča o fudbalskom 21. veku nepotpuna je i krajnje kontroverzna bez mađioničara iz Flera i velemajstora iz Brazilije.
Pirlo i Kaka imaju puno zajedničkih stvari. Pored toga što su obojica vezni igrači (doduše, Brazilac nešto ofanzivniji), što su poslednje godine karijere proveli u Americi, a zenit imali u istom klubu i to dok su zajedno igrali za njega, radi se o istinskim majstorima lopte, koji su sa njom mogli ama baš sve. Jedan Đenaro Gatuzo često je voleo da kaže da kada gleda Pirla šta sve ume sa loptom, pomisli da treba da napusti fudbal. Naravno, njih dvojica to nikada ne bi dozvolili, jer su veoma bili svesni da bez takvog borca kao što je popularni Rino, nema uspeha kluba, uprkos tome što u sastavu ima takva dva majstora.
Retkost je ovakva dva umetnika videti u isto vreme na jednoj utakmici, računajući igrače oba tima, pa onda možete zamisliti kakva je bila privilegija gledati Milan od 2004. do 2009. kada su njih dvojica držali sredinu jednog od najdominantnijih klubova planete. Možda je jedino adekvatno poređenje sa tim fenomenalna trojka Barse Mesi-Ćavi-Inijesta, što samo potvrđuje kolika je retkost imati takvo blago u timu.
Njih dvojica su i istinski dokaz koliko je i zbog čega Milan nekada bio veliki i šta je to što fali sedmostrukom šampionu Evrope da bude na najvišim visinama. Sa jedne strane, Kaka je u Milan došao na insistiranje klupske legende i čoveka zaduženog za južnoamerički skauting Leonarda. Za vreme Silvija Berluskonija praksa je bila da bivši veliki igrači ostanu nekako vezani za klub i da proba svakom da se nađe prava uloga, a za Leonarda, svetskog šampiona sa Brazilom 1994. našla se gotovo idealna, da nađe ozbiljnog kapitalca iz najfudbalskije zemlje sveta. Koliko je to važan posao bio za Milan dovoljno je samo pogledati istoriju i videti kako konekcija između Milana i Brazilaca nije bila naročito uspešna, sa izuzetkom Nelsona Dide. Sve do Kake. Rikardo Isakson dos Santos Leite sa sobom je doneo šmek sambe, koji je toliko nedostajao San Siru, da se malo oplemeni mašinerija, koja je bila praktično šampion u ružnim pobedama.
Sa druge strane Andrea Pirlo je u crveno-crni deo grada došao iz onog rivalskog plavo-crnog i to u zamenu za Kristijana Brokija. Da li danas možete da zamislite da Milan dovede Interovog vunderkinda u zamenu za prosečnog igrača? Doduše, taj transfer je više govorio o Interovom slepilu kada je ovaj, neosporno talentovani igrač u pitanju. Što je najgore, već tada su se ljubitelji Serije A mogli uveriti, na pozajmicama u Breši i Ređini, da se radi o velikom majstoru. Ali poenta je da je Milan umeo da iskoristi Interovo "ružno pače" i da ga pretvori u najdivnijeg labuda. Kao dokaz ove teze je i gotovo istovetna trampa Frančesko Koko za Klarensa Sedorfa, a te male pobede bile su uvertira u one veće, na samom terenu.
Tih godina Milan je bilo milina gledati, kao nikada ni pre ni posle. Bilo je pobeda, bilo je trofeja, bilo je velikih utakmica, ali prodor Kake "coast to coast", Pirlovo sakrivanje lopte, lopte koje imaju oči, Brazilčeve rakete sa poludistance, ili Italijanovi projektili iz slobodnjaka, nikada ranije nije bilo viđeno, a teško da će biti ponovo. Možda će Milan jednog dana da se vrati "korenima", ali ovakva dva asa se rađaju jednom u 100 godina. A tek zajedno...
Ipak, ova priča bi bila nepotpuna kada bi se samo na ovome završila. Bilo je mnogo velikih igrača, bilo je mnogo odličnih izvođača slobodnih udaraca i divnih tehničara. Bilo je mnogo velikih igrača koji su bili veliki i u dresovima oba rivalska kluba Milana i Juventusa, poput Pipa Inzagija ili Zlatana Ibrahimovića. Ali da li su njih dvojica podjednako voljeni i u Milanu i u Torinu? Definitivno je za obojicu San Siro "topliji dom", jer ponosni navijači Stare dame ne praštaju lako napuštanje i odlazak u redove velikog rivala, posebno još ako je u pitanju trenutak kada su svi vojnici potrebni, kao što je to bio slučaj 2006. i odlazak Ibrahimovića u Inter. Međutim, Andrea Pirlo jeste taj koji, kada bi želeo da ode na mesto gde će dobiti veći aplauz ili ovacije, ne bi znao da li da ode na San Siro ili novi Alijanc stadion u Torinu. Iako se njegov odlazak iz Milana u Juventus poklopio sa naglim padom kluba a vrtoglavim usponom torinskog (a možda baš zbog toga), nijedan istinski milanista to mu neće uzeti za zlo, jer je Pirlo prosto pušten iz kluba. Sjajni veznjak svuda je poštovan jer je svuda davao 100% sebe, a to je nešto što pravi navijači uvek znaju da cene.
Kaka, poslednji fudbaler koji je proglašen najboljim a da se ne zove Mesi ili Ronaldo, takođe je pokazao da ume da bude dobar vojnik. Kada je 2009. odlazio iz Milana u Real Madrid, ostvario mu se dečački san, ali je do tog trenutka kada je napunio 27 godina, Milan već postao deo njegovog srca i rastanak mu svakako nije lako pao. Otišao je najviše jer su italijanskom gigantu bila potrebna sredstva od njegovog transfera, bar je tako govorio gazda Berluskoni. Kao i svaki dobar vojnik, vratio se 2013. na San Siro da pomogne klubu i to je poslednja sezona kada je Milan igrao ozbiljan evropski fudbal.
Pirlo je okačio kopačke o klin, Kaka još zvanično nije, mada se i to očekuje u narednim nedeljama. Možda je najtužnije što nisu imali priliku da se oproste u klubu koji jeste njima dao najviše, ali kome su oni definitivno dali najbolje od sebe. A možda je ovaj trenutak upravo prilika za Milan ih vrati u klub i na taj način pokažu da su novi rukovodioci, makar ponovo prepoznali put koji je za roso nere bio popločan zlatnim momentima.
