Kapiten Kimi

Dobili smo još jednu rašomonijadu: isti događaj, baš kao kod Kurosave, svi su videli različitim očima, u zavisnosti od afiniteta, navijačke pripadnosti, bliskosti "šipki", odnosu prema momku kojem je Saša Ilić, da, upravo Ilić kapiten - a Sale je vrlo dobro znao zašto to radi, i tim gestom još jednom pokazao koliki je čovek i igrač - stavio traku na ruku. Skandal oko upada navijača po imenu Miloš Kimi Radosavljević na atletsku stazu ispod "juga" i njegovo posledično skidanje kapitenske trake s nadlaktice Marka Šćepovića verovatno se neće razrešiti, znajući koliko prilježno delaju naša policija i naše pravosuđe. Ali ljudski je nadati se... Prve reakcije navijača Partizana - i ne samo njih - koji s pravom pozivaju na odgovornost za još jednu već propalu evro-sezonu, za još jedan avgust koji se završava pognute glave ispod "juga" i nemušta opravdanja zbog ispadanja od tima kojeg bi, da je bilo više hrabrosti i makar malo sreće, Partizan trebalo da izbaci bez previše muke (uz svo tepanje o Ludogorecu kao "legiji stranaca" i "novom čudu sa istoka", oni su - a to se videlo u Beogradu posebno - i dalje samo jedan provincijski klub iz Bugarske, a Bugarska je, znamo, zemlja kojoj je Albanija zapad), pokazuju koliko smo kalirali kao narod i društvo, koliko se senkrupa nataložilo u poslednje dve i kusur decenije... Ono što je uradio taj navijač u svakoj bi normalnoj, u fudbal - a ne u navijače ili u političare - zaljubljenoj, zemlji bilo propraćeno zvižducima s tribina. Redari bi ga oborili na zemlju čim bi se dohvatio tartana, policija bi uletela, sa sve kerovima, da zaštiti igrače Partizana, i tog dečka, Marka Šćepovića - koji bi pre godinu dana bez problema spakovao onu loptu iza leđa Stojanova, dok ovako, bez samopouzdanja i sa strahom od tog istog "juga", jedva da je uspeo i da šutne. Radili bi malo i pendreci, a još kad bi se saznalo da je to onaj isti momak koji je pravosnažno osuđen za pretnje jednoj novinarki, sparnu bi avgustovsku noć taj "junak" završio na hlađenju u nekoj betonjerci... Umesto toga, dobili smo još jednu rašomonijadu: isti događaj, baš kao kod Kurosave, svi su videli različitim očima, u zavisnosti od afiniteta, navijačke pripadnosti, bliskosti "šipki", odnosu prema momku kojem je Saša Ilić, da, upravo Ilić kapiten - a Sale je vrlo dobro znao zašto to radi, i tim gestom još jednom pokazao koliki je čovek i igrač - stavio traku na ruku... Ništa čudno za Srbiju: grudva nezadovoljstva i potmulog nasilja - ovog puta, na sreću, samo verbalnog - odavno se pretvorila u snežnu lavinu koja će nas, kako je krenulo, sve progutati. Najgori je strah: strah toliko vidljiv u očima pokunjenih fudbalera Partizana, koji su se više plašili reakcije navijača nego bilo kog protivnika (i zbog toga nisu ni mogli da pobede prosečne Bugare), strah kod redara, strah kod svih koji su gledali kako momak poznat po nadimku Kimi preuzima vaspitnu ulogu Vuka Rašovića... Isti obrazac, ta diktatura besnih i obesnih, kojima niko ne sme da podigne glas, dogodio se i pre nekoliko sedmica, kada su neki drugi tetovirani, nabildovani, na kratko ošišani tipovi, brutalno ubili mladića Fedora Frimermana, Zvezdarca širokog osmeha, nadomak savskog splava Saund. Nije im se svidelo kako je izgledao, ili kako ih je posmatrao, ili što je pokušao da se umeša. I onda su ti maloumni manijaci uzeli stvari u svoje ruke i iživljavali se nad slabijima. Baš tako se Milošu Radosavljeviću - mada je njegovo ime ovde potpuno nebitno, on je samo eklatantni primer srpske svakodnevice - nije svidelo ko u njegovom voljenom Partizanu nosi kapitensku traku, pa je dao sebi za pravo da deli pravdu. Mogao je i da ošamari Marka Šćepovića, kad smo već tu, ne bi napravio presedan, daleko bilo... Takvi nam, polako ali sigurno, diktiraju živote. Danas određuju ko će biti kapiten u jednom fudbalskom klubu, sutra će birati ko može da dolazi na stadion, a onda će, jednog dana, odlučivati ko sme da hoda ulicom, a ko, umesto trake, mora na ruci da nosi žutu zvezdu...